Konjski proplanak

U ormaru je vladao strašan smrad neopranih nogu.

„Frane, jesi li se ti izuo?“ upitao je Jan brata s majicom prevučenom preko nosa.

„Nisam, ti si se izuo!“ povikao je ljutito Fran.

U tom trenu ormar se počeo jako ljuljati! Lijevo! Naglo desno! Unatrag! Prema naprijed!

U tom ludom ljuljanju, dječaci su izletjeli iz ormara u mračnu šumu. Stravična tišina okružila je dva brata. Uskoro im je postalo hladno. I još hladnije.

„Braco, mmmmmmennnnni je hlaaaadnoooo …“ cvokotao je Fran kroz zube.

„Braaaacooooo ...“ ponovio je Fran, ali Jan ga nije slušao. Gledao je iza Frana, široko otvorenih očiju.

„Fraaaaaaneeeee, okreeeeeeniiiiii seeeeee …“ prošaptao je Jan smrznutim glasom.

Dva brata stajala su u mračnoj ledenoj šumi, a prema njima se približavao Mici sa svojim Mrakačima.

Preplavio ih je ogroman strah za Spidermana. Kako će ga sada spasiti? Mici i Mrakači će ih napasti! Kako da se obrane???

Postajalo je sve hladnije i zrak je bio ispunjen mrzlim dahom. Oko njih su lebdjeli oblačići zgusnutog zraka koji su cičali: „Bježite …“

Jan je skupio hrabrost i prošaptao zaleđenim glasom:

„Mi samo želimo spasiti Spidermana …“ i onesvijestio se.

Pokraj njega je pao i Fran.

Jan se našao među oblacima. Letio je poput ptice! Poput munje i sunčeve zrake! Bio je slobodan i sretan! Prolazio je kroz oblake radeći piruete i usput lovio male lastavice. Iza jednog oblaka ugledao je Frana i još nešto. Nešto crno. Jan je stao skamenjen u letu! Bio je to Mici! Kako je to moguće? Fran se okrenuo i mahnuo mu veselim osmijehom.  

„Dođi, Jane, ne boj se!“ povikao je Fran.

Doletio je Jan do njih, oprezno, a Mici im je rekao mačjim jezikom:

„Mijau, želim Vam pomoći, mrnjau. Baba Roga je, mijau, sakrila ispaljivače mreže u Zelenu kućicu u šumi na Konjskom proplanku, mijau. Put do kućice, mijau, čuvaju čudovišta i morat ćete odgovoriti na njihove zagonetke, mijau. A sad krenite, mijau, Spiderman nema puno vremena, mijau. Baba Roga je otišla u susjedno selo pokupiti zločestu ljudsku mladunčad, mijau, ali brzo će se vratiti. Krenite, mijauuuuuu!“

Idućeg trena dva brata otvorila su oči i opet se našla u mračnoj šumi. Bilo im je toplo i udobno na mekanoj zelenoj mahovini.

„Frane, sanjao sam Micija i …“ rekao je Jan, a Fran je dodao:

„ … i ja. Ali zbog čega nam je pomogao?“

„Možda i on voli Spidermana“, rekao mu je Jan s osmijehom na licu.

„Krenimo, moramo doći u tu kućicu!“ rekao je Fran.

Uskoro su naišli na prvo čudovište. Bilo je ljubičaste boje kože s narančastim očima iz kojih je iskrio žar. Imalo je šest ruku i četiri noge s dugačkim noktima. Zubi su mu bili mali, ali jaaaaako oštri. I strašno slinavi.

„Ohohoho, baš sam ogladnio! Maleni dječaci su moja omiljena poslastica! Mljac!“ slinilo je čudovište iznad njihovih glava.

„Moram vam postaviti pitanje, ali radije bih vas progutao u jednom slasnom zalogaju!“ reklo je čudovište slinavim glasom.

Jan i Fran stajali su poput kipova. To čudovište spremalo se pojesti ih!

„Ako napravite dva koraka naprijed, zatim dva koraka natrag, jedan lijevo, jedan desno, kamo ćete doći?“

Dva brata izgledala su izbezumljeno. Oštri zubići kupali su se u slini!

Fran se prvi pribrao:

„Braco, pokušajmo. Dva koraka naprijed, dva koraka natrag, jedan lijevo, jedan desno.“

 Dečki su koračali. Sad su bili bliže zubićima pa dalje od zubića. I na kraju su se vratili na isto mjesto odakle su i krenuli.

„Bravo Frane, riješio si zagonetku. Došli smo na isto mjesto s kojeg smo krenuli!“ odgovorio je Jan.

Čudovište je počelo vrištati i rastopilo se u ljubičastu mlaku.

„Ovo je bilo blizu. Skoro nas je pojelo ljubičasto čudovište! Strašno, braco!“ rekao je Jan.

Nastavili su putem kroz šumu. Grane su krckale pod njihovim stopalima. Sa svih strana je šuškalo. Odjednom ih je zaskočilo još jedno čudovište! Tanko i dugačko poput igle s pet glava! Jedna glava imala je tri oka, druga glava imala je sedam zmija umjesto kose, treća glava imala je usta poput strašnog vuka, četvrta glava imala je njušku poput lisice, a peta je glasno hrkala.

„Ja ću ih pojesti! Ne, ja ću ih pojesti! Ti si pojela zadnju ljudsku mladunčad! Lažeš, ti si! Ne, ti si!“ međusobno su se svađale glave.

„Tišina! Znate pravila! Prvo zagonetka, a zatim gozba! Hahahahaha!“ urlala je glava sa sedam zmija.

„Ne vidiš me al' sam jak, kad ja prođem dižem sve u zrak!“ izgovorila je glava sa sedam zmija i zagledala se u dva dječaka.

Jan je razmišljao u sebi. Promatrao je Frana kako opčinjeno gleda sve te glave i mislio:

„Ne vidimo, a sve diže u zrak … Što bi to moglo biti? Što može sve podići u zrak? Možda bi to mogao biti vjetar?“

Jan se ohrabrio i glasno izgovorio:

„Glavo sa sedam zmija, moj odgovor je vjetar!“

Istog trena dojurio je vjetar i odnio petero glavo čudovište visoko, visoko u nebeske visine.

Dječaci su se pogledali i još uvijek nisu vjerovali da su maloprije pričali s čudovištem s pet glava. Jezovito!

„Koliko još čudovišta imamo na putu, braco?“ upitao je Fran brata.

„Mislim da smo stigli, Frane, pogledaj iza zelenog brežuljka. Vidiš Zelenu kućicu?“ odgovorio je Jan.

Iza zelenog brežuljka stajala je Zelena kućica. Izgledalo je tako čarobno i predivno. Bila je velika sa stepenicama i terasom. Prišli su bliže i shvatili zbog čega se ovo mjesto zove Konjski proplanak. Krdo veselih konja igralo se ispod Zelene kućice.

„Idemo, zločesta ljudska mladunčad, brzo u moju Zelenu kućicu gdje ćemo skuhati fini gulaš! Ahahahahah!“ glasno se smijala Baba Roga.

Jan i Fran sakrili su se iza velikog panja i promatrali Baba Rogu kako vuče mrežu punu djece!

„Jane, ukrala je djecu! Moramo i njih spasiti!“ rekao je Fran bratu.

Jan je dobio ideju i hrabro iskočio ispred Baba Roge.

„Stani, Baba Rogo! Pusti djecu i predaj nam Spidermanove ispaljivače mreže!“ rekao joj je Jan.

Baba Roga se od smijeha valjala po zemlji.

„Mislite da se ja vas bojim??? Hahahaha!!!“ smijala se kao poludjela vjeverica.

„Znamo da se nas ne bojiš, ali bojiš se Mrakača. Mi ćemo ih pozvati ako nas ne poslušaš! Mici je naš prijatelj, mjiau!“

U tom trenu, Baba Roga je problijedila! Ovi dječaci znali su mačji jezik! Pustila je mrežu punu djece i bacila ispaljivače mreže na zemlju. Okrenula se oko sebe, napravila kolut unaprijed i nestala u zelenoj šumi.

„Pobijedili smo Baba Rogu! Bravo za nas!“ veselila su se braća i oslobodila djecu iz mreže.

Jan se približio Zelenoj kućici i pomislio:

„Dobili smo natrag ispaljivače mreže, spasili smo djecu i osvojili smo Zelenu kućicu!“

„Djeco, obećajte da više ne budete zločesti! Pođite kući.“ rekao je Jan oslobođenoj djeci.

„Bit ćemo dobri! Hvala što ste nas spasili!“ odgovorila su djeca i pošla svojim kućama.

„Jane, možemo li mi ovdje ostati?“ upitao je Fran svog brata.

„Da, Frane. Ovo je sada naša Zelena kućica. Odavde ćemo braniti šumu i njena bića od Babe Roge i svih čudovišta.“ odgovorio mu je Jan.

„Idemo sada, Spiderman treba svoje ispaljivače mreže.“ rekao je Jan.

Dva hrabra brata pošla su kući, a njihova Zelena kućica ostala je čekati nove hrabre pustolovine.

Autorica teksta Romana Kovačić